Akutne tremendoze Miss Painkiller

Oh, no
Here comes that sun again
That means another day
Without you, my friend

And it hurts me to look into the mirror at myself
And it hurts even more to have to be with somebody else

And it's so hard to do
And so easy to say
But sometimes, sometimes
You just have to walk away
Walk away

So many people to love in my life
Why do I worry about one?
But'a you put the happi- in my -ness
You put the good times into my fun

And it's so hard to do
And so easy to say
But sometimes, sometimes
You just have to walk away
Walk away
And head for the door

We've tried the goodbyes
So many days
We walk in the same direction
So that we could never stray

They say if you love somebody
Then you have got to set them free
But I would rather be locked to you
Than live in this pain and misery

They say that time will make all this go away
But it's time that has taken my tomorrows
And turned them into yesterdays

And once again, that rising sun is a droppin' on down
And once again, you, my friend, are nowhere to be found

"Walk Away" by Ben Harper

Šta sam ono beše htela da kažem?... Ah, da.

I tako se ja, pre neki dan upoznam sa izvesim doktorom. Čovek je primarijus. Odmah se vidi. Povede se tu priča o porodici, ono, klasična priča, da se prekrati vreme, kad, zamislite samo, i njegova supruga je lekar. I to ne samo lekar, već i specijalista! Zamislite mog "iznenađenja" kada sam čula da je i ona primarijus! Wow! E, ta dva primarijusa imaju dvoje dece. Oboje studiraju. Pogodite šta? Ne, nije PMF.... Prava? Mora da se šališ, pa najurili bi ih roditelji od kuće. 'Ajde, pogađaj još jednom... Farmacija? Ma, neeee. E, ali nikada ne bih pogodila: studiraju medicinu, čoveče! Ko bi rekao...

Neverovatno je to kako možeš da ih provališ... Mislim, te fensi lekare specijaliste... Ono, miran pogled, staložen glas, prezriv pogled, i ego koji se može videti sa Međunarodne svemirske stanice "Mir". Od 20 lekara koje lično poznajem, samo ih troje nije takvo. Ostali su svi isti. Kao da ih štancuju kao takve na med schoolu. Štaviše, posmatrajući celu branšu i njihov sistem obrazovanja, došla sam do sledećeg zaključka: svi se ljudi rađaju sa minijaturnom klicom zlobe i samoljublja. E, sad, kako rastemo, ta klica je sve veća i veća. Onda iz toga proizilazi da je količina zlobe i samoljublja dikretno proporcijalna godinama života. Prevedeno: što si stariji, to si veći baksuz... E, sad, ja sam provalila sledeće: medicinari su takvi čim završe fakultet. Biće da ih tamo "prskaju" ko zna čime (verovatno nekim katalizatorima zlobe), pa su čim izađu puni lošeg vajba i sujetnosti. Coooosmic.

I, tako, posmatrajući "Svemoćne bele mantile", došla sam do par zaključaka: 1) neviđeno mrze da laicima objašnjavaju bolest ili obolenje. Obično se sve svede na medicinski mumbo-jumbo (neka vrsta verbalne "kafe-sikteruše), za koji ni Vujaklija nema šifru; 2) ako čak i znate medicinsku terminologiju, i uđete u razgovor sa njima, u nadi da vam pojasne ono šta vama do kraja nije jasno, naićićete na prezirive komentare o vašoj (ne)stručnosti i 3) ako im slučajno pomenete mišljenje drugog lekara o istom pitanju koje se u nečemu razlikuje od stava vašeg Bogom danog lekara, mislim da nema te oružane formacije koja vam može garantovati bezbedan izlazak iz ordinacije!

Mislite, tu je kraj? Ma, neeee! Ima tu još interesantnih stvari! Jeste provalili da se mahom međusobno venčavaju? Ako se ne varam, to se u sociologiji zove "endogamni izolat". Verovatno misle da su jedino njihovi "saborci u belom" vredni truda... A tek njihova deca! Klavir, balet, solefđo, strani jezici (eventualno folklor), i, naravno, Medicinski fakultet, ne bi li nastavili da pronose slavu roditeljskog prezimena!!!

Eh... još kad pomislim da su minuti odlučuvali da upišem medicinu... Jezivo. :) Ipak toliko zlobe nemam... Imam taman koliko je potrebno za budućeg pravnika. ;)

Ne, ovo nije post o grupi Oasis... Iako imaju par sasvim OK pesama... Ovde je reč o nečemu sasvim, ali sasvim drugom.

Uvod sledi.

Pre neki dan se posekoh, i to gadno. Da stvar bude tragikomičnija, posekla sam se na papir. Jeste. E, sad, ma koliko ljudi na pominjanje papercuta kao povrede odmahuju rukom i prevrću očima, (a nekima se čak otme i komentar tipa "Pfff... Posekla se na papir... Šta kmečiš, kao da ti je prst amputiran..."), mogu vam reći da baš boli. Ono, plitka rana, ali neugodna. I što je najgore, na nezgodnom mestu (čitaj: sjebala sam kažiprst).

Ništa zato, Bogu hvala, odgovorna sam (hahahahah), a iz prve pomoći sam imala uvek peticu, plus imam čak i paramedic-skills, pa sam to relativno brzo sredila jednim flasterom. Što je sigurno, sigurno.

E, sad, problem.

Sinoć sam carski njupala. Imala sam sendvič za večeru. Šunka, kečap, majonez, pavlaka sa šampinjonima, urnebes-salata, trapist, paradajz... Fantastičan kombo, svima ga toplo preporučujem. E, sad, pošto sam isti klopala takvim žarom (bukvalno sam ga trpala u sebe) koji bi najbolje opisala pesma koju izvodi Andrea True Connection (znate ono: "More, more, moooree... how do you like it, how do you like it..." :) ), nisam se mnogo ni obazirala na povredu. A ko bi još mislio na posekotinu, kad su ruke pune slasti. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije, ustanovila sam zapanjujuću činjenicu! Flastera nema! Ne-ma!!! Jbt, o'ladila sam se!!!

Pomisao da sam ga progutala je bila jeziva. Ipak, dala sam se u bespoštednu potragu za istim po celom stanu. A njega, kao za inat, nema nigde. Prva pomisao: "Mačor ga je smazao! Mora da je to u pitanju!" Druga pomisao je odmah usledila: "Teši se... samo se ti teči. Pazi kada ga sutra iskenjaš!" Fuj.

Elem, neobičan nalet uzbuđenja je usledio danas, kada sam nekih 15 sati nakon kobnog obroka osetila kako mi creva javljaju: "Alo, šefice, mi da ovo izbacujemo!"

Trenutak istine je došao. Ovaj put nisam ponela literaturu u WC, iako mi je to uobičajena praksa. sam proces je potrekao uobičajeno i kratko. Sada je došao red na "prljavi" deo posla: search & rescue misija, sa ciljem pronalaženja flastera. Nešto kao "Saving private Ryan", ali na neki weird način. Rukavice do lakata, dobok uzdah i prionula sam na posao.

Moram proznati da je preturanje po govnima imalo neku nostalgičnu notu... Kao kad prelistavaš stari foto album, i sa setom se prisećaš davnih trenutaka koji sada pripadaju prošlosti. "Jaaaaooo... semenke od suncokreta! Kako sam se lepo najela tada," pomislih sa osmehom na licu. "Vidi ovo! Opne od kuvanog kukuruza! Hehe, dugo su se zadržale, klopala sam ga još u utorak! Vragolani jedni! Buci-buci!" A onda: "Aha!! Kožica od paradajza! Blizu sam!" Lov na flaster sam grozničavo nastavila, da bih nakon minut dva pobednički uskliknula: "Nema ga!"

Epilog cele priče... Flaster sam našla nedugo zatim na đonu mojih mopina, što me je poštedelo muka pretraživanja mačijeg izmeta. ;) Ah, da, posekotina se skoro pa skroz zamirila. Bitna lekcija: ma šta da je u pitanju, uvek koristiti escajg!!! Kao što rekoh, što je sigurno - sigurno. :)

bitna napomena OK, moja megalomanija polako poprima svoje obrise tek donešenom odlukom da kuckam blogove na dva blog servisa istovremeno. Jedina razlika između ova dva bloga (ovoga i onoga na adresi Miss Painkiller's Akutne Tremendoze - pr(a)vi blog) je u tome što će čitaoci ovoga ostati uskraćeni za postove objavljivane tokom prethodna 3 meseca... A, da, nešto me mrzi da sad editujem ovaj templejt... lejter, pipl... Raaasta :)

Akutne tremendoze Miss Painkiller <<<--- Klikni 'vamo ;)